ПРАКСА ЗА ВРЕМЕ ФАКСА Очи у очи са пацијентом, ђаком, послодавцем...

Недостатак практичних вештина, савремене опреме, па и наставних јединица у складу са новим тенденцијама, велики су проблеми и студената новосадског Универзитета.
Studenti na praksi  Foto: R. Hadžić
Фото: Студенти на пракси  Фото: Р. Хаџић

Закон о дуалном моделу студија, који ће се примењивати од наредне школске године, требало би да направи недостајућу спону између академаца, универзитета и мреже послодаваца, који би тако добили квалитетан и за посао спреман кадар. Уз претпоставку да ће се високошколске установе са инжењерским и ИТ смеровима најпре прилагодити овом систему, време ће показати колико ће студената пригрлити ову потпуну новину и како ће се она инплементирати у остале струке.

Практична настава током факултета дефинитивно није довољна припрема за посао који их чека, сматра Невена Ђурђевић (1993), која је завршила Интегрисане академске студије медицине, а ситуацију отежава и превелика количина нефункционалног знања.

– На први поглед делује као да на нашем факултету тога не мањка, с обзиром на то да се током целе четврте, пете и шесте године вежбе из скоро свих предмета одвијају на клиникама – додаје она. – Такође, последњи семестар шесте године чини искључиво практична настава, у оквиру које би требало да буду обухваћене оне гране медицине са којима ће се већина нас вероватно сусретати у будућем раду.

Фото: Невена Ђурђевић Фото: Приватна архива 

Међутим, у стварности то не функционише баш најбоље, јер смо углавном распоређени у превелике групе, што знатно смањује квалитет наставе и онемогућава професорима да се у потпуности посвете жељама и потребама сваког академца. Теоријско знање, колико год да је опширно, једноставно не може да предвиди све оно што се дешава у пракси, па зато када се први пут нађемо сами пред пацијентом, не знамо одакле бисмо почели, који је дијагностички поступак најрационалније употребити у некој ситуацији или шта би баш у том случају била прва линија терапије и због чега.

Шест месеци стажа, које су у обавези да одраде пре полагања државног испита и добијања лиценце, не само на клиникама већ и на општој пракси у Дому здравља, као и у Служби хитне помоћи, без сумње јој је донело највише функционалног знања, каже Невена.

– Сваким даном сам све сигурнија у себе, али с обзиром на врсту посла и одговорност коју он носи са собом, мислим да ће проћи доста времена док не будем могла да се потпуно уздам у своје одлуке – признаје. – Тешко је рећи шта бих конкретно променила, мислим да бих заправо у потпуности изменила програм студирања. На неким медицинским факултетима у иностранству примењује се систем блок наставе за само један предмет, који чине вежбе и предавања, а по завршетку истог полаже се испит. Тек онда се прелази на следећи предмет. Сматрам да тај континуитет и посвећеност искључиво једној области помажу да паралелно са учењем теоријског дела боље схватимо и практични аспект.

Фото: Вук Раковић Фото: Приватна архива 

Док је Вук Раковић (1993) студирао информационе технологије на ПМФ-у, пракса се обављала у оквиру изборног предмета.

– Обе компаније у којима сам био на пракси дале су ми унапред осмишљен задатак: развој апликације у технологијама које су у складу са оним што сам учио на факултету – каже Вук. – Додељен ми је и ментор, чија је улога била да ми даје смернице приликом развијања решења и припомогне уколико за то буде потребе. Након пет недеља у једној компанији, а три у другој, био сам богатији и за искуство рада у великом колективу, што ми је посебно значило, али сам морао додатно да учим како бих добио посао који желим. Иако се на факсу врло темељно покривају основе без којих касније не бисмо могли адекватно да се усавршавамо, градиво је помало застарело (тзв. депрецатед технологија), а проблем је и мањак практичних задатака, па и одсуство припреме за интервју.

Током прве две године студирања Бојане Јосиповић (1994) на Одсеку за англистику, програм је био усмерен на лингвистичке и књижевне предмете, а тек на трећој могли су научити нешто о самом предавању, и то из Методике наставе енглеског језика 1 и 2, Тестирања – методике и праксе и Хоспитовања.

Фото: Бојана Јосиповић Фото: Приватна архива 

– Пракса је била замишљена у виду опсервације, што значи да смо сами проналазили школу где бисмо замолили професора да посматрамо његов рад и потом написали извештај о томе – објашњава она. – Међутим, једину слику најближу реалној добили смо када смо и сами одржали три-четири часа у школама у које би нас професори послали, а након тога добили коментаре о нашем стилу предавања.

Када је добила први посао, Бојана се морала суочити са различитим ситуацијама о којима није било ни помена на факултету.

– Како, на пример, објаснити нешто из граматике одраслим ученицима који не знају у потпуности ни правила српског језика, како мотивисати децу која уче енглески због својих родитеља, а не ради себе, и притом њихов неуспех не схватати лично, као последицу лошег предавања – запитала се она.

Како каже, са факултета би изашли самоуверенији када би од прве године имали обавезне радионице, на којима би студенти могли да се упознају са разноликим околностима у учионици, а и ван ње.

– Прецизније речено, било би корисно чути како осмислити квалитетан, користан и занимљив план за млађе, а како за старије ученике, како да се професори носе са стресом и недостатком мотивације услед недовољне заинтересованости ђака, како водити разговоре са родитељима који некада имају нереална очекивања од своје деце, али и од професора. Поред тога, кроз факултет смо усмеравани на државне, али не и на приватне школе, у којима данас свршени студенти заправо једино могу наћи посао. Ипак, уколико бисмо се ослањали искључиво на формално образовање, не бисмо ни расли ни усавршавали своје компетенције. Међутим, то не значи да не треба реаговати на структуре које имају недостатке – закључује Бојана.

        Слађана Милачић

 

EUR/RSD 117.5400
Најновије вести