МИРЈАНА ИРГА Одбојкашица, позоришни шаптач и ловни водич

Мирјана Ирга добитница је признања Сремских Карловаца за животно дело у области спорта, а њено име остаће трајно исписано у аналима женске карловачке одбојке
Karlovci  su Mirjani Irgi dodelili priznanje za životno delo  Foto: privatna arhiva
Фото: Карловци  су Мирјани Ирги доделили признање за животно дело  Фото: приватна архива

Није забележено да је неко у десетогодињшој историји доделе годишњих спортских награда у Срмским Карловцима добио такав аплауз као  што је то случај са Мирјаном Иргом, рођеном Нинков,  у тренутку када је позвана да дође и прими признање за животно дело у области спорта  у карловачком Магистрату пре мање од месец дана. Њено име остаће трајно исписано у аналима женске карловачке одбојке, којом се активно бавила деценију и по, као једне од чланица тима „Партизана“ који је ударио темеље том спорту у овом месту и пробијао пут ка врху југословенске одбојке.

-Цео мој живот посвећен је одбојци – каже ова жена са чијег лица осмех и ведрина ваљда никад не силазе. - И лопти. Лопта ми је била највећи изазов. Ништа ме у животу није покретало као она. И данас знам, у овим годинама,  у комшилуку да се придружим деци када заиграју одбојку. Руком, главом, ногом, било како, важно је да се игра. Одбојка ми је отворила пут ка остварењу жеље да одем у Италију и научим италијански језик, и то знање после по повратку у земљу ми је помогло да се сама пробијам  кроз живот, без потребе да тражим помоћ од било кога за радно место или штагод друго.     

Улазак у свет одбојке за њу која поседује урођен спортски дух био је, могло би се рећи, сасвим логичан и очекиван потез. Одбојка је тада била у повоју, и већи изазов од гимнастике с којом је ступила у спортске воде. Прича о спортским почецима враћа је, како каже, седамдесетак година уназад, у другачије време и Карловце у које је као једнипогодишња девојчица дошла игром судбине из Бегеча. Послератно време, доба када је изобиље било непознаница, вероватно је пробудило у њој борбеност и немирни дух, који ју је од малих ногу покретао на акцију и деловање. Знала је као мала да продајући на Грожђебалу лепиње и тако што помогне којекоме у комшилуку, да дође до џепарца.

Фото: Утакмица са Пољском 1955. Фото: приватна архива

-Ми смо у Карловце практично избегли -  каже Мира. – Мом оцу Николи  су дојавили да му фашисти спремају хапшење 1942. и он је с мајком Ружом  побегао у Черевић, па после у Карловце. Мене су оставили код стрица Милана. Када сам имала годину и по, он ме је после неколико неуспешних покушаја, јер  би, када се осмелио на тај потез,  запуцали да л‘ Мађари, да л‘ Швабе, успео да превезе чамцем преко Дунава и доведе код родитеља у Карловце, где се и сам настанио. Становали смо у тадашњој Железничкој улици и на путу до школе било је игралиште на месту садашњег тржног центра, на којем смо сви правили прве кораке у спорту.

Тренери су, каже, важна карика у изграђивању спортске и моралне линости спортисте. Зато је важно да то што раде чине зналачки, с ауторитетом, али без вике и грубости.  Одбојка, која јој је обележила живот у огромној мери  ју је и „исписала“ из Учитељске школе.


Дворник и Перочевић на једној нози певали за шприцер

Евоцирајући успомене из детињства и младости у Карловцима, Мирјана Ирга се присетила и епизоде коју су двојица великих имена југословенског глумишта „играла“ на  карловачкој железничкој станици.   Борис Дворник и Едо Перочевић, који су похађали Средњу глумачку школу у Новом Саду, свраћали су и у Карловце. Перочевић је чак да би се школовао радио помало у карловачкој циглани.  По Мириној причи, десило се једном приликом у Карловцима да су на железникој станици,  стојећи на једној нози, са  шеширима у рукама певали за шприцер.


- Неколико месеци после уписа у Учитељску школу Верица Апић ме је ангажовала да играм за „Партизан“ из Новог Сада и запослила као млађег комерцијалисту у  Пословном савезу за ратарство и семенарство у данашњој улици Максима Горког – прича Мира. – Било је то 1957. године.   У тој фирми,  као и у Управи за гробље и сахране у Алмашкој, у којој сам касније радила,  су имали разумевања за моје бављење одбојком, па сам петком, суботом и недељом играла утакмице. У тој првој фирми зарађивала сам 9.000 динара, што је била лепа плата. Чак сам тада на кредит купила и веспу. Бранила сам боје и Војводине. Колико пута, не бих знала да кажем, само се сећам да није било утакмице у војвођанској репрезентацији коју су играле без мене. Такоје било и у дресу Југославије. Од Монике Шварц из Марибора и мене, без лажне скромности,  мислим да тада бољих техничара у југословенског одбојци није било.

Фото: Из ловачке каријере Фото: приватна архива

Жеља да отвори нове хоризонте одвели су је у Италију. Најпре је 1964. преко карловачких веза отишла у Пулу где је, захваљујући познанству са Борисом  Дворником и Едом Перочевићем, кратко радила као шаптач у позоришту,а потом после извесног времена успела да се домогне Италије.  

- У Италију сам отишла не да играм одбојку, него првенствено да научим италијански језик, јер ме је носила жеља да се опробам у туризму. Међутим, и тамо сам играла  за један локални тим , када ми је то посао дозвољавао – присећа се Мира дана у Италији где је чувала децу како би се издржавала.

У земљи својих снова остала је до 1969. године. По повратку у домовину, искористила је новостечено знање италијанског најпре као преводилац на Новосадском сајму током сајамских манифестација, а потом је  до своје 65. године у Ловотурсу радила као ловни водич у сезони од августа до октобра ловцима из Италије.   

- Водила сам их по целој Војводини,  а и шире – каже. - Дневнице нису биле велике, али је бакшиш био добар. Оно што сам је у ловној сезони успевала да зарадим, то је мом мужу полазило за руком за читаву  годину у карловачкој циглани.  

У њеној биографији остаће  забележено да је радила и као конобар на Чарди на Дунаву, као и да је каријеру завршила у новинарници испред данашњег Бермета у центру Карловаца. Све што је радила радила је успешно. Од нашег листа за 500 продатих примерака Дневника током једног преподнева добила је бицикл као награду.

Осим титуле спортисте године 1961. до ове за животно дело у карловачком спорту, не може да се похвали наградама. Зато ју је ова и тако дирнула када су ју јој је уручивали.       

-Ништа лепше када признање дође у овако касним годинама када знаш да си цењен као играч и као човек  од својих суграђана-  рекла је том приликом и поручила  свим младим спортистима да љубављу, истрајношћу, жељом и фер плеј борбом, крче свој пут ка новим, још већим успесима,  како у спорту тако и животу.  - Мораш у свакој ситуацији пре свега бити човек,  бити спреман да помогнеш  другима и да волиш друге људе. Ум треба користити у свакој ситуацији, и у животу и у спорту. И бити спортиста до краја - додала је у разговору за Дневник.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 118.0039
Најновије вести