„ДНЕВНИК” У КРУШЕДОЛУ 24. ГОДИНЕ НАКОН „ОЛУЈЕ” Или си ту, или тамо, сви патимо

– Јако тужно, сви ми патимо, коме год је неко настрадао, није му лако, било да је Србин, било да је Хрват – прича нам Нада Вукелић, Српкиња која је августа 1995. године због војне акције „Олуја” дошла у Војводину.
Obeležavanje 24. godine od akcije „Oluja” u Krušedolu Foto: V. Fifa
Фото: Обележавање 24. године од акције „Олуја” у Крушедолу Фото: В. Фифа

Јуче нас је угостила у свом дому у Крушедолу где је пре десет година добила монтажну кућу у којој је пронашла мир. Посетили смо Крушедол уочи обележавања 24. године од акције „Олуја”.

Помен је најављен за сутра у 19 сати испред манастира Крушедол.Иако ни дан-данас не зна с ким је све путовала по доласку, тих осам дана пута Нада Вукелић се сећа до танчина и редовно их проживљава. Како каже, она „никад није овде, увек је тамо!”

Таква судбина задесила је хиљаде припадника српског живља, који махом нису могли ни наслутити шта их чека. Пријатељства негована од детињства напрасно су пукла, а да нико није стигао ни да трепне. Створиле су се две стране – јер треће никад није било – и они који су се задесили на погрешном месту, које је до тад за њих било право, нису имали избора. Неки су изгубили животе примивши метак, неки јер нису успели да преживе напуштање своје домовине, а има и оних који су изгубили дух и наду да ће се ситуација између Срба и Хрвата, људи с једне и људи с друге стране, икад смирити.

Неки су изгубили животе јер су их убили, неки јер нису успели да преживе напуштање своје домовине, а има и оних који су изгубили дух и наду да ће се ситуација између Срба и Хрвата, људи с једне и људи с друге стране, икад смирити

– Не знам да ли се могло наслутити – прича нам узрујана Нада. – Неко време сам у Карловцу радила у вртићу и имали смо домара који је био добар човек, Хрват. Кад је кренуло да се кува, они су знали, ми нисмо. Једном, он је попио, кренуо да ме грли и љуби, виче да му ме је жао јер ћу настрадати. Реко’: „Зашто, Драго?” „Настрадаћеш, добра си жена, ал’ ниси наша!” Кад се све завршило и кад сам након свега први пут отишла тамо, мислим 1997. године, сретнем се с њим. Он дотрчао к мени, изљубимо се и каже: „И ја сам настрадао, и то како!” „Добро, Драго, и ја сам!” Али, вели: „Ја сам од моије’!” Ја никада овде ни нисам, ја сам увек тамо. Свега што се десило често се присетим, исплачем се и идем даље.


Фото: Нада Вукелић Фото: В. Фифа 
Никад се не бих вратила, боже сачувај. Што више тамо идем, све ме мање вуче да се вратим (Нада Вукелић)

Ма колико ишла даље, оно што је проживела никад је неће довољно пустити.– Имали смо у Карловцу трговину, и кад се већ закувало, већином сам ја била у радњи јер би син и снаја ишли у набавку. Један дан мени дође тадашњи председник месне заједнице. Видим да је био преплашен, он је Хрват. Каже он мени: „Ја имам вама нешто да речем, али ако ви мене одате, нема ни моје главе! Вечерас се спрема група, и ја сам у тој групи, да силујемо тебе, ћерку и снају, а твог мужа и сина да свежемо да гледају.” Јасно вам је да сам му рекла да никоме ништа нећу рећи. Звала сам мужа да дође кући с посла, он је назвао командира милиције с којим смо били кућни пријатељи, а он је рекао да будемо без бриге, да ће нам послати стражу да чувају нашу кућу, а тако је и било – нерадо се присећа наша саговорница.


Нисмо тако одгајали децу

Док није избио рат, националност махом није била битна у СФРЈ. А онда, она је све одлучивала. Нада Вукелић се присећа да је њеног сина наставница у седмом разреду основне школе, неколико година пред рат, послала кући да пита родитеље које је националности јер су деца била позвана на веронауку.

– Моја ђеца нису одгојена у том неваљалом духу – каже нам саговорница. – Наше фамилије су помешане. И дан данас нам није јасно зашто се све десило.


Прихватили или не, нашли мир или не, назад нема, а напред...– Мораш прихватити, шта ћеш – говори нам Нада, која је, упркос свему, пронашла свој мир и радост. – Никад се не бих вратила, боже сачувај. Што више тамо идем, све ме мање вуче да се вратим. Нашла сам мир и, како да вам кажем, ја сам задовољна, сретна сам кад мени моја ђеца дођу, кад им скувам, дочекам их.

На сигурни кров над главом чекала је годинама, а сада га је удесила по својој мери, иако јој је постало претешко да га одржава. Сада живи од 120 евра пензије коју добија из Хрватске, а и деца јој се нађу, а годинама је, након рата, у Новом Саду чувала децу, чистила апотеке, у Крушедолу радила у млекари, брала воће.


Они су знали, ми нисмо

– Не знам да ли се могло наслутити – прича нам узрујана Нада Вукелић из Крушедола. – Неко време сам у Карловцу радила у вртићу и имали смо домара који је био добар човек, Хрват. Кад је кренуло да се кува, они су знали, ми нисмо. Једном, он је попио, кренуо да ме грли и љуби, виче да му ме је жао јер ћу настрадати. Реко’: „Зашто, Драго?” „Настрадаћеш, добра си жена, ал’ ниси наша!”


С друге стране, њен сусељанин с два имена – хрватским и српским, има своју причу, ништа лакшу, ништа тежу, али надасве другачију и – никоме не пожелети! Када је избио рат, Ивица Хусник, односно Иван Атанасијевић, живео је у Бечу, али се вратио због жене, мајке и браће. На крају је остао без свих тих људи, завршио на ратишту, потом до 2015. године провео 11 година, три месеца и 16 дана у затвору у Србији због почињеног ратног злочина на „Овчари”, а сада живи у Крушедолу без личних докумената, с избегличким статусом и Интерполовом потерницом да одлежи још осам година у хрватском затвору за „дело које није починио уопште, а терете га за ратни злочин против цивилног становништва”.

– Оно што сам урадио, то сам и признао и за то сам и одлежао – жали нам се Иван-Ивица. – Овде сам 2008. и 2016. поднео папире за држављанство и сад, кад бих га добио, наравно да ме не би испоручили Хрватима. Већ три године то траје да ли ће ме испоручити или неће. Добио сам решење нашег Министарства правде да испуњавам све услове за изручење. Долазили су да ме хапсе, али имао сам дојаву. Побегао сам једно време, колико сам имао пара, помагали ми моји борци, али не можеш се дуго крити. Сад немам примања, немам ништа. Живим у некој кући коју ни не могу тако назвати, важно ми је да ми не пада киша на главу. А некад сам имао свој ресторан у Вуковару, нормалан живот. Сад тамо немам ништа, нисам ни био од ’97, не смем ни да одем. Немам ни за хлеб, помогну ми људи који ме знају, моји борци.


Фото: Ивица Хусник, односно Иван Атанасијевић  Фото: В. Фифа

Или си ту, или си тамо, треће нема. Ја сам отишао на српску страну, нисам имао ништа против било кога, али шта ћеш, мораш да се браниш, да преживиш (Ивица Хусник, односно Иван Атанасијевић)


Упркос целој причи, није га страх да прича с новинарима, напротив, на његово инсистирање смо се и срели. Сад, с ове дистанце, тврди да рат није имао смисла, али и да јесте...

– Човек се морао бранити од онога шти су нам закували странци којима је било у интересу да се све то издешава – тврди наш саговорник. – Сви смо ми патриоте на неки начин. Мени је мајка Српкиња, отац Хрват и ја не могу да се определим, али дуго сам само с мајком живео па сам наклоњенији српској страни. Никад ме то није занимало, ако си човек, човек си. Једноставно, тако се наметнуло. Или си ту, или си тамо, треће нема. Ја сам отишао на српску страну, нисам имао ништа против било кога, али шта ћеш, мораш да се браниш, да преживиш.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.5515
Најновије вести