Шајкашки расадник цвећа „Ђурендић”: Живот у цвећу од цвећа није бајка

ШАЈКАШ: Шајкашки расадник цвећа „Ђурендић” прави је пример успешног породичног посла. Већ седамнаест година Душко и Драгана Ђурендић баве се производњом и продајом цвећа.
r
Фото: Dnevnik.rs

Ђурендићи кажу да је све почело производњом расада поврћа, али су временом схватили да је цвеће много исплативије, па су се зато одлучили за промену и посветили искључиво узгајању цвећа.

Сваки почетак је тежак, нарочито кад морате сами да се сналазите и информишете јер једноставно нема ко да вам помогне, каже Драгана Ђурендић.

Како додаје, производња цвећа је била нешто сасвим ново за њих, али су уз литературу, семинаре и савете старијих колега много тога сазнали и почели да примењују у пракси.

Њен супруг Душко додаје да је Шајкаш одлична средина за производњу, како због расположиве површине, тако и због географског положаја, јер је многима близу, па им муштерије долазе из различитих крајева.

Шајкаш је веома добро место за производњу, прича Душко.

Баште су, како додаје, велике па могу да користе велике пластенике и узгајају цвеће на површини од неких 1.800 квадрата.

Иако је вода у Шајкашу доста квалитетна, мали проблем нам прави недостатак киселости у њој јер биљка због тога не жели да усваја храну и самим тим се не развија, али то решавамо додавањем киселине у прехрану. У суштини, овде нам је добро и задовољни смо, вели Душан. 

Посао узгајања цвећа мора да се развија полако. Временом произвођачи схватају шта им треба, а свака биљка је другачија, па се разликују и потребни услови. Једно је сигурно: пут до квалитета захтева много пажње и рада.

Радни дан почиње око шест, када, након доручка, одлазимо у пластеник и гледамо шта треба да се уради, залије, пресади и слично. Ту се организујемо, распоредимо дужности и до паузе за ручак урадимо део посла, а остатак завршимо углавном до краја дана. У току сезоне долазе жене које нам помажу, и то нам много значи и олакшава посао. Душко је углавном задужен за теже послове, а зими имамо и додатну радну снагу, нарочито око ложења угља и одржавања температуре у пластеницима, ту нам наш син Ђорђе доста помогне, истиче Драгана.

Као студент треће године фитомедицине на Пољопривредном факултету у Новом Саду, Ђорђе стиче знања која ће касније моћи да примењује у породичном расаднику и тако преузме одређени део посла на себе.

Што више на факултету учим о биљкама, све ме више занимају, каже двадесетједногодишњи Ђорђе.

Како каже, неке ствари додатно истражује, али и сам студијски програм је такав да се изучавају предмете који се тичу биљака, обољења, вируса, а то ће му касније много значити.

Због тога сам и уписао тај смер, да бих научио што више јер желим да помогнем родитељима и планирам да наставим овај посао, каже Ђорђе.


Субвенције помогле у производњи

Како Шајкашани кажу, субвенције Покрајинског фонда за пољопривреду много им значе јер на тај начин покрију одређени део трошкова.

Дуго се бавимо овим, можемо себи да приуштимо да улажемо да бисмо добили квалитет, а у томе нам помажу и субвенције. Уз помоћ њих смо, на пример, купили пећ на угаљ и тако смо се решили великог посла. Пре куповине те пећи, ноћу смо морали да устајемо на свака два сата и ложимо ватру, а сад то радимо предвече и мирни смо до ујутру.


Фото: Dnevnik.rs

Ђурендићи кажу да им је најважнија пролећна сезона. Она захтева највише посвећености и посла, тада је роба најтраженија те, без обзира на читаву ситацију с коронавирусом, нису осетили пад промета.

Без обзира на све што се дешавало, имали смо веома добру продају. Људи су већину времена проводили код куће и једноставно су желели да улепшају амбијент, да могу да уживају, па је то сигурно утицало на то да промет остане на очекиваном нивоу. Тек почетком јесени полако смо могли да осетимо утицај ситуације на промет. Највише смо базирани на пијаце и продају од куће, али јесења производња и иначе тако функционише, па нас то није изненадило или пореметило. Зими узгајамо божићну звезду, жито, хризантему, икебане, и то дистрибуирамо по цвећарама, објашњава Душко.

Имамо широк асортиман, али највише се продају мушкатле. Једном ме је Ђоле питао да ли ми у пластенику гајимо само њих, није му било јасно зашто их имамо толико у понуди, али људи то највише купују и тако је годинама, кроз смех говори Драгана, и додаје да имају муштерије које им се годинама враћају јер су препознале њихов рад, труд, али пре свега квалитет.

Текст и фото: Срђан Кнежевић

EUR/RSD 117.5751
Најновије вести