Сребреница: У граду мира, ускршњих јаја и баклаве

Немој ићи сама, поведи бар једну особу са собом, говорили су поводом моје жеље, али и потребе, да Сребреницом прошетам сама. Јер, шта може да се деси?
d
Фото: Dnevnik.rs

Каква опасност може вребати у граду у којем једва да живи 900 уморних душа, у месту у којем ће увек бити већи број оних који су под земљом, него што је оних који њоме корачају? Колико снаге и нечовештва треба да буде под набораним лицима тих мештана да би било кога био страх да дође у миру и у њему оде из тог епицентра рата који је обележио деведесете године у Босни и Херцеговини?

Самоуверено газећи узбрдицом и стружући каменчиће о излизани асфалт, ништа није смело да ми промакне. Ништа ни њима није смело да промакне. Њима – Сребреничанима – Србима и Бошњацима (којих је готово исти број), који су пак навикли да њихову џаду свако својата и троши. И баш као и тај шљунак који сам некуд стопама одгурнула, тако је и живот прегазио и расуо све њих, одгурнуо их на разне стране, стране с којих нема повратка.

– У Сребреници највише недостају људи – каже мештанин и новинар „Слободне Европе” Садик Салимовић, показујући ми у куће прекопута његове, наводећи где су све његове комшије отишле: Сарајево, Аустрија, Сарајево, Холандија, Шведска, Сарајево, Сарајево, Тузла, Тузла... – Из сваке куће понеко фали. И срећа па су отишли, сад могу да шаљу паре. А за време рата, кад је Сребреница била проглашена слободном територијом, овде је било око 55.000 људи. У мојој кући је било смештено њих 30, у кући поред њих 50.

Сад те куће нису скупе, уколико имате 60.000 евра и желите да живите у центру града опасани планином Сушицом, док вам поток Чичевац жубори под прозорима. Али, и уколико сте спремни да уз све то шуштање воде и камена чујете и звиждуке празних домова кроз прозоре који клепетају и испуштају тежак задах самоће и буђи.

– Град је у последњих седам-осам година комплетно реновиран – каже директор Туристичке организације Сребреница Бојан Пејић, присећајући се да је након рата, када се и доселио из Сарајева, све било девастирано. – Верујте, ми који овде живимо не примећујемо више последице деведесетих. Више је то све политика и људи који дођу овде са стране из већих центара, па подгревају те приче. Направе проблем и оду, а ми који овде живимо, ту и останемо.

Исто је рекао и колега Салимовић, који никад није имао проблема са Србима, нити они с њим или другим Бошњацима.

– Да се питамо мој комшија и ја, то се никад не би десило, али је била уплетена нека велика политика, неки су имали циљ да униште нешто, да раселе, да раздвоје људе, али, ето, ипак смо опет заједно – кроз осмех говори рођени Сребреничанин. – Кад је Ускрс, комшије нам донесу шарена јаја, а ми за Бајрам њима однесемо баклаву. Обилазимо се, дружимо се. Превазилази се то. Мора се живети, а да би се живело, мора се сарађивати. Морамо имати неку линију спајања...

Раније је Садик, присећа се (југо)носталгично, био златар, те међу пет најбогатијих људи у граду. Држао је три златарске радње и дневно имао око 1.500 евра чисте зараде. Наравно, како и сам каже, не би зарађивао толико да и људи око њега нису били богати.

– Сребреница је била пета по развијености у Босни и Херцеговини – додаје он. – Имали смо бању Губер, рудник, шуме, све... Није било незапослених људи, сви су радили, а близу су и села, па су могли и држати стоку.

Данас се људи баве узгојем малине и понешто грожђем, бар колико се може приметити у стрмим брдским „атарима”. Остали, и Срби и Бошњаци заједно, раде у Индустријској зони у оближњим Поточарима, док млади свој пут проналазе у Сарајеву и Тузли, односно Новом Саду и Београду, и – не враћају се. Ипак, они који долазе, свраћају накратко, а разлози тих посета су различити.

– Сребреницу годишње посети око 120.000 људи и у 90 одсто случајева су то једнодневне екскурзије – наводи директор Туристичке организације Пејић. – Свим туристима препоручујемо да посете Национални парк „Дрина”, најмлађи у Босни и Херцеговини, док највише људи ипак одлази у Меморијални центар Сребреница–Поточари.

И, кад се све бројке саберу и одузму, осећања и мисли помноже и поделе, не могу да пронађем ни један једини разлог због којег Сребреницом треба ићи у страху, а камоли мржњи. Јер, танка је она линија спајања коју Садик помену, те ју је лако пресећи, али је, стога, само пажљиви и храбри неће покидати.


Важно је не одгајати потомке на мржњи

У Меморијалном центру Сребреница–Поточари сахрањени су остаци 8.372 пронађене особе настрадале средином јула 1995. године. Мезарје, илити гробље, у облику цвета, симбола сребреничког страдања, годишње посети до 120.000 људи из целог света. И током наше посете сусрели смо се са средњошколцима из Италије, а дочекао нас је кустос Центра Азир Османовић.

– Рођен сам овде и имао сам десет година када је почео рат у БиХ, а с 13 сам преживио рат у Сребреници. Немам речи да опишем неке ситуације које сам преживео, да објасним сам себи, а камоли другима. Моју децу не одгајам на мржњи. Они имају другаре српске националности, нити знају ко је ко, нема потребе да их оптерећујем тиме. Тежак је наш балкански менталитет. Нема искреног дијалога, а што пре дође до помирења, свима ће нам бити боље - каже нам Османовић.


Студијско путовање „Путем сећања”, у организацији Иницијативе младих за људска права, окупило је петнаестак младих из целе Србије који су недавно посетили Сребреницу и логор Шљивовицу на Златибору. Током три дана учесници су имали прилику да сазнају појединости у вези с ратом у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995. године, али и да разговарају с представницима Фонда за хуманитарно право и психологом који ради с људима који су учествовали у рату.

Фото: Dnevnik.rs
Већи је страх од глади него од незнанаца

Премда нам споразумевање није ишло баш најбоље, воља за тим је ипак неочекивано постојала и превазишла све границе. Да је безбедно прећи преко климавог мостића од лима и дасака увериле ме је Хабиба Карамехмедовић, која се тек недавно доселила у Сребреницу. Такорећи, повукао ју је син који има двоје деце па је сада с њима у великој кући и „служи их”.

– Тешко се живи, немамо никакије’ услове – каже баба Хабиба, родом из оближњих Урисића. – Немамо хране, па морамо да купујемо, а цене су скупе. Немам страх што сам овде, ја то нисам ни запамтила баш добро.

 Текст и фото: Леа Радловачки

EUR/RSD 117.5584
Најновије вести