Салашарски корени Марка Релића јачи од дипломе педагошког факултета

СОМБОР: Кад се по живљу Сомбора, српске или буњевачке гране калемљеном, малко загребе, закључи се да је порекло староставно, салашарско.
1
Фото: Приватна архива

Било је и интелектуалног ноблеса грађанског, али и он је из оног газдашког, паорског изникао, од силне земљурине расуте по пустарама школованог по Вијени, Пожуну и Будиму. Зато и данас салаш и паорлук овде значе слободу, независност од било каквог и чијег самовлашћа, корен инаyијског карактера света који почесто баш неће ни како он хоће.

Чему се онда чудити што је Марко Релић, потомак негдањих граничара и паора, и поред завршеног Педагошког факултета и посла у једној од месних фабрика, решио да се оним другим делом будног, послеподневног времена, пољопривредом бави?

Вратио се на мајчину дедовину, салаше Жарковачке, према Стапару, и чело салаша где су му и аскурђели знојем натапали бачки чернозем, посадио готово хектарски лескар па, као и преци, у небо гледа и једино се „оног горе“ прибојава да мраз, кишу или сушу у невреме не пошаље.

– Годинама сам размишљао о томе шта ћемо са салашом и ових десетак јутара што наша породица има у атару, па пошто сам знао да од ратарења нема никакве вајде, одлучио сам се прво за воћњак. Размишљао сам о јабукама, крушкама... али онда се мислим, и кад стане воћњак на род, без властите хладњаче биће оних који ће ме уцењивати и ценом и откупом. Неће моћи! Орахе и лешник можеш да чуваш и сам, без посебних складишта, и након подробног крстарења интернетом и приче с искуснијим људима, посадим лешник – објашњава Марко своју одлуку да се као „полутан“, дакле у варошкој фирми запослен човек а паор, посвети баш лешницима, чије је једногодишње саднице из околине Вршца пазарио.

Фото: Приватна архива

– Јесте, експанзија је лешника, али већина се одлучује на кооперације, па саде калемљене, лешнике-стаблаше. Ја сам кренуо другим путем, засадио жбунасте: ем су пет пута јефтинији, ем сам сâм свој газда, неће ми нико продавати стуб, жицу и садницу и... само да као имам „сигуран пласман“. Нека, хвала, сам ћу, тачније с породицом, па докле добацимо – демонстрира Марко своје салашарско наслеђе својеглавости које је његове претке и сачувала кроз векове.

Далеко је још до првог озбиљнијег плода и хасне из лескара, али и ту Марку не недостаје салашарске упорности и спознаје да се „Божја кола лагано терају“, да се ништа преко ноћи, ако је поштено, не може опослити. Не фали Марку помоћи јер ту је рођени брат, драгоцен је савет и помоћ деде, који му је, иако има више од 90 година, помогао жицу око лескара да развуче. Помаже и супруга Ивана, која, додуше, по доласку на салаш више посла има око њихове трогодишње Мие и једно лето млађег Вука, па добар део тежачког посла, сем Марка и брата му, падне на родитеље Станиславу и Драгомира Буцу, који не крију усхићење што су им се синови „скоро па вратили“ на салаш.


Врло користан „циклон“

Мада Марков отац Драгомир ни данас не може прежалити што му родитељи нису дозволили да се пољопривредом бави већ га на занат потерали, има та сложна породица користи од Буцине „невоље“. Прича Марко како су златне руке његовог оца од расходованог растуривача вештачког ђубрива, тзв. циклона, направиле велико сврдло којим су бушене рупе и за саднице, али и знатно дубље за стубове жичане ограде. А бројни стубови за лескар нису од бетона, већ из багремара Релићевих јер зна салашарски свет да багрем за свако чудо може послужити.


– Пуно ми срце што се Марко одважио на ово, па ни мени ни супругу није тешко да помажемо колико нам снага дозвољава – готово сузних очију ће Станислава, од жарковачких староставних Канурића родом, чији је покољењима овај салаш и земља чело њега.

– Да није њега, салаш на којем сам одрасла и где су се сви моји преци рађали, живели и умирали, доживео би судбину других салаша, да буде продат будзашто, заборавило би се да је наша фамилија овде уопште постојала – поносна је на прегнуће свог сина, делећи то осећање са супругом, коме такође салашарске жице не фали.

Фото: Приватна архива

Напротив. И његови су са салаша, већ су по њиховом презимену салаши крај Билића и добили име.

– С Релићевих салаша сам родом, оданде ми је отац, а мати, како друк’че него са салаша, али из Чичова – потврђује Буца, ком је судбина наменила да, и поред таквог паорског педигреа, живот проведе као „полутан“, ауто-механичар у „Застави“ пре подне, а по подне и викендом – ратар.

– Одмалена сам паор желео да будем, али нису дали моји. „Тешко је то, није за тебе, немој да се мучиш као и ми“ и отерају ме на завршим занат, да проведем радни век у сервису, а по подне се у бразди труцкам у „ферики“ – тепа Буца још увек беспрекорном ИМТ трактору „фергусону“ од 35 коњских снага, гледајући сина очима поносног човека чији потомак живи његов сан.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.4680
Најновије вести