ОСАМ ДАНА У ПЕКИНГУ (7) У царству електронског издаваштва

Уторак 28. август 2018.
Nenad Šaponja Foto: Dnevnik.rs
Фото: Ненад Шапоња Фото: Дневник.рс

Свет је препун питања, а ми пливамо у базену са одговорима. Данас, на моју жалост, хотелски базен не ради, па ништа од пливања пред доручак. Брзо сам овде стекао навику да пливам пред доручак и пред спавање по петнаестак минута.

Када смо већ код навика, чак сам се и ја, који ујутру баш и нисам причљив, као ни већина мојих сународника, уосталом, принудно навикао на повишени степен јутарње љубазности који диктирају англосаксонци, а сви остали га следе. Уз подразумеване моје специјалне пахуљице које спремам у Србији и којима допуњавам празнине доручака најбољих хотела, преко целог света, од Буенос Ајреса, преко Европе и Средњег до Далеког истока. Овде доручкујем и специјалну супу за коју бирам састојке, па ми је убрзано спремају, специјалан омлет, специјалне салате. Више је него јасно, доручак се овде зове – комбинација. Барем за мене.

Цео дан познати уредници из целог света обилазе велике кинеске издаваче. Слушају, постављају питања, одговарају на питања. Након посете најпре Сајму, затим великим књижарама, већ два дана смо у самом центру кинеске издавачке индустрије, срећемо бројне важне овдашње писце, уреднике и агенте. Њихови издавачки параметри су, наравно, неупоредиви са онима који су мени набаждарени у глави у Србији. Књиге продате у 200 издања или у 17 милиона примерака, скоро да су овде рутинска ствар.

Ултра брзим лифтом стижемо у редакцију једне од кућа, на 19. спрату једног од безбројних небодера. Овде је просечна продаја књига око 200 хиљада примерака по наслову, а неке се продају и по 70 хиљада недељно. Шта штампају? Кримиће, филмске и историјске хитове, биографије селебритија… Мени није ништа занимљиво, осим феномена ових бројева. У једној другој кући, пак, сазнајемо да на њихових 300 књига, колико их издају годишње, ради чак 70 уредника. На Агориних 20 до 30 ја уреднички радим сам, а радим и још низ других послова. Па сада ти види ко ради к’о Кинез.

На улазу у сваки од ових небодера је озбиљно обезбеђење. Гледам и њихова лица, идентична су као у ма ког обезбеђења, ма где у свету. Иначе, у многе од просторија ових издавача улази се само уз помоћ отиска прста. Обезбеђење му дође као декор

Мени је занимљиво да посматрам лица на овим презентацијама, пре свега Кинеза из тих издавачких кућа. Покушавам да испратим шта се уствари испод њих дешава, који су универзуми негде далеко у времену покренути да би они данас били на овом месту. Иако наоко слична, бескрај различитости царује на њима.

Шта ли се све морало догодити да би она седела овде? Лица су некада маскирана у безбрижност, некада у обичајност социјалне групе, некада у механизам прикривања емотивног стања, а ја се увек питам шта је то што уствари стоји иза њих, где је, прецизно и тачно, то биће које га носи и како га идентификовати.

На улазу у сваки од ових небодера је озбиљно обез­беђење. Гледам и њихова лица, идентична су као у ма ког обезбеђења, ма где у свету. Иначе, у многе од просторија ових издавача улази се само уз помоћ отиска прста. Обезбеђење му дође као декор. Као они одреда прекопирани крупни црнци у миланским бутицима у Љуадрилатеро делла мода.

Ручамо у једној од издавачких кућа, донели су нам пет-шест врста пица. Кинеских. Није баш сасвим необична идеја ставити домаће састојке и помешати укусе, то раде и код нас,

но кинеска храна и зачини на пицама делују за мене баш неспојиво. После три раз­личита парчета пице престао сам да их тестирам, једноставно, превише је сасвим различитих укуса. И шта сам закључио? Дефинитивно, пица је пица, само она италијанска, са дефинисаним италијанским укусима и састојцима. А на кутијама свих осталих, не би смела да стоји написана та магична реч наше младости – пижа.

Идемо даље, усред дана је саобраћај у Пекингу несносно густ. Удаљавамо се од центра. Пекинг има седам саобраћајних кругова. Наш хотел је на ободу првог. Ми сада идемо негде сасвим далеко, у царство електронског издаваштва. Мислим да је трећи саобраћајни прстен у питању. Са зидова у холу (треба ли рећи, футу­ристичке) зграде, гледају нас наизменично кинески писци и Сервантес, Мом, Дира, Стендал... А унутра пратимо највећу кинеску е-платформу иРеадер. Изглед и начин рада су фасцинантни.

У овом футуристичком окружењу више од 700 људи седи за рачунарима. За десет година рада изгледа да су остварили своју и визију и мисију – имају пола милиона књига и 200 милиона активних пратилаца, а и своју платформу, попут Киндла, које годишње продају више од пола милиона, и то већ шесту верзију.

И таман сам мислио да сам схватио мере кинеских књижара, када смо у повратку посетили баш поред трга Тјенанмен гига књижару Пејџ ван која ради 24/7, а на 4. спрату примио нас је издавач висо­ко­софистициране литературе веома сличне мом погледу на издавачки свет.  Бројеви који су овде придружени уз моје омиљене ауторе и књиге изазивају вртоглавицу.

Уопште, ово је књижара из које се излази ошамућен.

Ненад Шапоња

 

EUR/RSD 117.5574
Најновије вести