Није важно какав је лек ако болесник оздрави 

– Ниједна академска титула не може заменити задовољство човека  кад ради оно што воли – вели ренесансна др Карменсита Маскарел Берић, између осталог власница диплома медицинских факултета у Новом Саду, Торонту и Даласу.
Dr Karmensita Maskarel Berić: Lekar po nacionalnosti mora biti – Zemljanin  Foto: privatna arhiva
Фото: Др Карменсита Маскарел Берић: Лекар по националности мора бити – Земљанин  Фото: приватна архива

– Мени су срећа и посвећеност омогућили да цео век експериментишем, пратим своју интуицију и визију. Зато и постојим на овом свету. Маскарелијеви су Каталонци, који су у Наполеоново доба оставили своје грофовско имање у Валенсији и преселили се у Италију, а одатле један прадеда на Брач. Мој отац Вељко Маскарел, сањар, борац за правду, скојевац, првоборац, у маршу за живот на –40 савладао је Игман и одликован је за храброст, а после рата се вратио неимарству.

У Петроварадину је као пројектант уређивао катакомбе и упознао Љубицу Марковић, професорку француског, моју мајку. Двоје самосвојних нису дуго живели заједно. Њега је вукло море, а мама није хтела да остави родни град. Лета сам проводила у Супетру на Брачу, код баке Лукреције, лепотице извајане у чувеној кипарској породици конавалских Рендића. Било ми је пет година кад се моја мајка опет удала. Никад нисам рекла да ми је очух др Владимир Плавец, већ више него отац. Код куће диван, топао човек, на послу пожртвован шеф патологије и професор факултета. И он и мама су били за наше малограђанске појмове врло слободоумни. Од њих сам много научила и постала човек какав јесам.

Карменсита је први пут у „Дневник” доспела 1956. у нотици како с три године течно чита и пише и ћирилицу и латиницу. Наше новине 1964. су забележиле да је у свечаној сали Карловачке гимназије први пут у историји школе „Јосип Славенски“ ђаку од 11 година, победници републичког такмичења музичких школа, приређен солистички концерт. Ипак, привучена медицином, у гимназији је напустила музику, да би се пре неку годину клавиру вратила свирајући „За Елизу“.

Фото: „Дневник” из 1964. о чуду од детета Фото: приватна архива

По завршетку студија, као једна од најбољих, примљена је за асистента. Међу првима у Југославији специјализирала је патофизиологију и почела да спрема магистериј.

– Моји родитељи су умрли млади, тата кад сам била апсолвенткиња, а мама је дочекала да дипломирам. Разочарало ме што им медицина није могла помоћи, нити је мој отац, врсни лекар, успео да помогне мами. Срушио се мој свет и почела сам преиспитивати моћи науке. Као Алиса у земљи чуда, желела сам да видим иза огледала, окренула се источној филозофији и медицини Кине и Индије, алтернативној медицини, која се овде стидљиво помаљала. Не волим тај израз јер је медицина једна и подразумева помоћ болеснику. Упознавала сам људе који су учили оријенталне методе лечења, биоенергију, алфа стање свести, што је данас медитација, макробиотику, којој је основа таоизам. Прихватила сам став да је човек део универзума, интерактиван са живим бићима, па чак и стварима – прича др Карменсита. – Безуспешно сам покушавала помоћи својој тетки, дајући јој ињекције, коктеле витамина и аналгетика. Онда сам нашла биоенергетичара, чудака, који јој је уклонио несносну бол и непокретној помогао да опет хода. Да ли је то сугестија, плацебо или нека физичка енергија, свеједно је. Нема лека против смрти, важан је квалитет живота. Осокољена, и сама сам почела да се тиме бавим, па уз помоћ необичних људи дошла до виска и радиестезије. Моји лаборанти били су ми први волонтери. Кад помогнете неком једном све се отвара. Никад нисам наплаћивала.

Трећи пут је 1988. „Дневник“ забележио да је на позив директора Института за онкологију професора Владимира Балтића Карменсита  др­жала предавање о примени макробиотике у лечењу канцера.

– Као гошћу сам позвала Мину Добић, младу жену коју је званична медицина у поодмаклом стадијуму рака јајника отписала. Захваљујући промени начина живота, канцер је на запрепашћење лекара нестао. Мина је о свом искуству годинама говорила на Кушијевом институту у Бостону, а нашу сарадњу описала у књизи „Мој живот је као феникс“. Задах рата осетила сам кад је млађи син Дарио пошао у први разред. Нисам хтела ни могла да се национално декларишем. Порекло по мајци ми је српско, грчко и цинцарско, а по оцу хрватско, каталонско, италијанско. Подигао ме тата Словак. Осећам се становницом планете, уосталом, лекар мора бити Земљанин – сматра наша саговорница.

С породицом се 1989. отиснула у Канаду, где са „статусом емигранта није била емигрант”. Учила је језик, опет полагала испите, нострификовала диплому и на универзитетском одељењу за неуродегенеративне болести радила четири године. Међутим, разочаравала се јер и даље није знала одговор на најважније питање – како помоћи пацијенту.

– Отишла сам у Далас и 1994. уписала студије киропраксе – прича даље Карменсита. – Овде се тиме, наравно рискантно, баве курсаyије, један другом покажу. Ураде ротацију главе и кад крцне, кажу „готово”. У САД се након четворогодишњих студија, киропрактика студира још четири. Признали су ми медицинске испите па сам за две и по године постала доктор киропраксе. Међу многим техникама које се уче, одабрала сам елегантну, нетрауматску, активатор-методу. Нау­чила сам да уз инструмент и јасно дефинисан протокол мозгу дам сигнал да постави мишиће и зглобове намести у оптималан положај. То помаже код неуромускуларних болести, артрозе, ишијалгије. С новим знањима вратила сам се у Канаду, отворила приватну праксу и срела земљака, породичног лекара Моштрокова, који је с новосадске Рибље пијаце давно емигрирао. Више од две деценије слао ми је пацијенте, често с ових простора, који су се јако радовали кад проговорим „нашки“.

Фото: Сликарски новосадско-београдски трио у Торонту Фото: приватна архива

У Канади је 2014. добила последњу медицинску диплому, сертификат холистичког нутриционизма тамошње Академије природног здравља.

– Моја каријера је од патолошке физиологије на почецима, зашла у нешто ново, процес исцељивања који обједињује целу особу, да би, на крају, доминантни део моје праксе постала превентива и едукација о значају правилне исхране, физичке активности и других компонената, што доводи до оптималног здравља. Тако су се укрстили моји путеви и путеви мог деде, Лазе Марковића, чувеног лекара, просветитеља и драмског писца. Нажалост, нисам га упознала јер је умро још 1935, кад је моја мајка, најмлађа од седам Лазиних кћери, имала само 16 година.

И Карменсита се окренула едукацији грађанства. Стручне чланке пише за канадске медицинске часописе и наш „Актуелности“, а сад припрема студију с теоријом и рецептима за правилну исхрану. Књигу „Зашто не поштујемо животиње“ је с колегом и пријатељем др Александром Берићем недавно објавила у Новом Саду. Смета јој што „за ближњег кажемо да је глуп као магарац, тврдоглав као коњ, а да је жена ћурка, гуска, крава. Само ми, Словени, ниподаштавамо животиње које нам највише пружају.“

Сада живи између родног Новог Сада и Торонта, где унукама Маји и Арији помаже да одрасту. Тамо је с пријатељицама, Београђанкама, Снежаном Велимировић и Наташом Ко­вачевић, оформирала сликарску групу „Резонанца“, посебну по томе што сваки експонат раде све три. Једна направи скицу, друге две наставе. Већ су се прочуле њихове изложбе по библиотекама и галеријама те канадске метрополе.

        Јелена Стаменковић

EUR/RSD 117.9389
Најновије вести