Лични пратилац (ни)је алтернатива стручњаку

НОВИ САД: О занимању педагошки асистент први пут се у медијима повела прича када је пре 17 година започет пројекат „Једнаке шансе”, како би се потпомогла инклузија ромске деце у образовни систем Србије.
asistent
Фото: rtv.rs

У међувремену је Законом о основама система образовања и васпитања овај вид додатне подршке проширен на децу са сметњама у развоју и инвалидитетом. Међутим, предлог Интерресорне комисије, која одлучује коме ће доделити овакву услугу, најчешће остаје мртво слово на папиру јер стручњака који би требало да буду десна рука наставницима, васпитачима и стручним сарадницима нема довољно. Због тога неки од родитеља пристају на једину опцију – личног пратиоца, који суштински није никаква алтернатива, потврдила нам је Марија Протић из новосадског Удружења родитеља „Клацкалица”, основаног управо ради унапређења права и положаја такве деце.

С овим проблемом борим се још од 2015. године и никако да га решим, како за своју ћерку, тако индиректно и за неку другу децу. Он и јесте настао јер је у пракси дозвољено да лични пратиоци, чије су услуге из домена социјалне заштите, присуствују настави и тако раде посао из једног сасвим другог ресора, каже Марија Протић, иначе мајка девојчице са дијагнозом аутизма која се самостално креће, облачи, храни, додајући да је недавно поднела жалбу будући да чланови Интерресорне комисије нису изашли на терен, јер би у том случају закључили да њеном детету пратилац и не треба.

Како би скренула пажњу јавности, Протићева је пре три године на трибину о мрежи подршке инклузивном образовању повела трансродну особу Даниела Пинтера, иначе правника, представивши га као будућег педагошког асистента своје ћерке.

Сад се тој пародији на пародију од нашег друштва, које уопште не зна шта је дискриминација ни шта су људска права, сви смејемо, али оно што заправо осећамо јесте туга до бола. Захваљујући тој медијској пажњи не могу више да се мешају надлежности ресора образовања и социјалне заштите. Наставни кадар и директори школа увидели су да се морају укључити у запошљавање особа за све видове подршке деци и да није у реду да родитељ доведе тек неког са улице, закључује.

Министарство просвете је током 2018. године, након обуке, ангажовало 50 нових педагошких асистената, који су распоређени у основне школе са већим бројем деце ромске националности, што са 140 постојећих чини групу од 190 запослених у осмолеткама. У Новом Саду их, према речима саговорнице, има тек петоро, и то у ОШ „Душан Радовић”, „Јожеф Атила” и „Вук Караџић”.

Радно место педагошког асистента институционализовано је априла 2011. године, када је истовремено обезбеђено и финансирање зарада из републичког буyета. Исте године је уведено у класификацију занимања Републичког завода за статистику. Израда правилника којим ће се прецизније одредити услови и критеријуми за ангажовање овог кадра од јуна ове године задужење је Радне групе коју је оформило Министарство просвете.


Родитељске муке и након пунолетства

Откако је 2009. укинута лекарска комисија за категоризацију, свако дете има право да похађа редовну школу, те је, према тврдњама наше саговорнице, све мањи број ученика у специјалним школама, због чега се оне постепено претварају у ресурсне центре и здравствене установе.

Док су деца у школи, родитељи се некако и сналазе, мада многи, најчешће мајке, буду присиљени на разне начине да сами дају отказ, додаје она, признајући како се и сама морала борити да сачува место наставника математике.

Како каже, највећи проблем настаје након навршених 18 година, кад треба обезбедити персоналног асистента, а тек је њих тешко наћи, па социјална заштита уместо тога нуди сада законски одраслим особама боравак у установама и одузимање пословне способности, након чега се губе сва људска права.


По садашњем правилнику, педагошки асистент може да буде лице са четвртим степеном стручне спреме, што је апсурд. По мени би требало да постоји нека врста дуплираног наставног кадра. Предлагала сам и Радној групи при Школској управи, а и Министарству, да то буду апсолвенти, технолошки вишкови и наставници без пуног фонда часова, али стално су као изговор наводили забрану запошљавања у јавном сектору, каже Марија Протић.

Као примере добре праксе наводи Вршац и Бачку Паланку, који педагошке асистенте финансирају из буyета локалне самоуправе, док је Општина Панчево искористила ИПА фондове. Модел би се, додаје, могао преузети и из суседне нам Хрватске, где овај посао обављају тзв. помоћници у настави, каквих има око 2.000, а плаћају их Европска унија, локална самоуправа и Република Хрватска.

С. Милачић

EUR/RSD 117.5180
Најновије вести