ЕВГЕНИЈЕ ДУМЧА  Велики градоначелник мале вароши Сентандреје

Варош Сентандреја, удаљена двадесетак километара од Будимпеште, вишевековни је светионик православља и српске духовности, који се уздиже на десној обали Дунава.
Gradska kuća Sentandreje Foto: privatna arhiva
Фото: Градска кућа Сентандреје Фото: приватна архива

Срби су овде живели и пре 1690. и Велике сеобе под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића. Од око 37.000 породица, које су тад дошле и до Угарске, око 8.000 се населило у Сентандреји и, по подацима из 1720. године, чак 88 одсто житеља вароши су били Срби, а данас их је једва стотинак. Ипак је ту и данас седиште Будимске епархије СПЦ и Српски православни музеј, а од седам некадашњих цркава остало је четири: Богородична (Београдска), Пожаревачка, Преображењска и Благовештенска.

Изнедрила је Сентандреја многе знамените личности, као што су епископи Висарион Павловић, Арсеније Радивојевић, Стефан Авакумовић и Синесије Живковић, а на трон митрополита београдско-карловачког уздигао се Вићентије Јовановић. Својим пером дух вароши „целим светом славном” овековечио је Јаков Игњатовић, али је у руковођењу Сентандрејом ненадмашан остао Евгеније Думча (1838–1917), градоначелник преко три деценије, од 1872. до 1903. 

Био је велепоседник, трговац и велики добротвор. Рођен је у Пешти као изданак врло имућне породице цинцарског порекла, која се средином 18. века настанила у угарском Коморану и укључила у живот локалне српске заједнице настале још два века раније. Мада се његово име у архивским изворима наводи као Еуген на немачком и Јене на мађарском, те Јевген, Јевгеније, Јевђеније, у матрикулама српског пештанског храма Светог Георгија заведен је као Евгеније.

Фото: Прославили су Евгеније и Петронела и златну свадбу  Фото: приватна архива

Гимназију и Високу трговачку школу завршио је у Бечу, а 1850. настанио се у Сентандреји. Бавио се велетрговином, пре свега кљуком и вином, касније и другом робом, некретнинама и вредносним хартијама. Колико је успешан градоначелник, привредник, политичар и један од највећих добротвора свог доба био, потврђено је на век од његове смрти, кад је у Градској кући у Будимпешти уприличен научни скуп њему посвећен.

Организатор и директор Српског института у Будимпешти Пера Ластић наглашава да је Думча успевао да као градоначеник управља Сентандрејом захваљујући добрим односима с властима, строгом финансијском пословању, те вештом балансирању и вођењу политике социјалне солидарности у вишенационалној средини.

А успео је да уради много корисних ствари за град, па је одводњавањем мочваре у атару вароши добијено доста нових ораница и парцела за градњу, радио је на откупу шума, допринео отварању среског суда и пореске управе, увођењу телеграфа и телефонске мреже, формирању градске штедионице, изградњи пруге до Будимпеште и још много тога.

Упоредо с трговином, предузетништвом и пословима власти, Думча је учествовао у друштвеном животу, не само града. Био је посланик и потпредседник Српског народног црквеног сабора, челник градске црквене општине и Епархијске скупштине, члан Управе загребачке Српске банке и председник њене филијале у Будимпешти. Политички, припадао је умереној, српској либералној опцији, коју је предводио новосадски адвокат Михајло Полит-Десанчић, а извесно време био и у врху његове странке.

Фото: Древни спомен-крст на главном тргу   Фото: приватна архива

Думча се оженио 1862. Петронелом Блажић, али у дугом и срећном браку нису имали деце. Сматрали су својом племенитом обавезом да одвајају новац за помоћ сиромашнима, нарочито нејачи. Основали су више задужбина, а у месту помагали Певачко друштво и читаоницу „Јавор” и српску школу. По разним местима Будимске епархије Думча је подизао школске зграде и давао новчане прилоге за њихову изградњу у Ловри, Чипу, Бати, Калазу и Чобанцу, па се сматра једним од највећих добротвора српског народа северно од Саве и Дунава.

За стечене заслуге, поводом 25 година градоначелниковања 1897. аустријски цар га је одликовао Витешким крстом Фрање Јосифа Првог. Једна од главних улица у старом делу града понела је његово име, њему у част компонован је свечани марш, а поклоњен му је и скупоцени сребрни прибор за писаћи сто, који је касније доспео у Нови Сад и чува се у Музеју Војводине. 

С краја 19. и почетком 20. века у Сентандреји Срби су чинили тек око 15 одсто становништва, али захваљујући Думчиној позитивној политици, имућни и угледни Срби су у вароши држали кључне позиције. Поготову што у градску касу уплаћивали готово половину пореза. Међутим, Ластић подсећа на то да је при крају градоначелничког мандата Думча све више нападан од новопридошле мађарске елите због наводног запостављања развоја инфраструктуре и кашњења електрификације и поплочавања улица, те доминације мале групе Срба у руководству града. Било је то време све агресивнијег национализма и асимилаторске политике угарске власти, па је у таквој атмосфери Думча, који је раније доживео срчани удар, поднео оставку 1903.   

Златну свадбу, 50 година брака Евгеније и Петронела прославили су 1912. и тад дали чак 48 добротворних прилога образовним и културним установама од Сентандреје до Сремских Карловаца, Новог Сада, Бјеловара и Загреба. Издвајали су новац не само за Србе већ и за сиромашне Сентандрејце других нација, били чланови Патроната Друштва „Привредник” које је бринуло о школовању сиромашне српске деце и приложили му 52.000 круна.

На главном тргу, надомак Благовештенске цркве, стоји од 1763. спомен-крст, који је обновљан 1901. док је још градоначеник био Думча, а последњи пут 1990, приликом обележавања три века од Велике сеобе Срба.

На кући у којој је живео први и на дужности најдуговечнији градоначелник, 2001. захвални Сентандрејци су поставили рељеф с Думчиним ликом и спомен-плочу на српском и мађарском језику.
 

Милорад Митровић

EUR/RSD 117.5644
Најновије вести