Домаћице држе кључеве будућности

Демократија је на умору” – гласи свеопшта дијагноза откако су агенције за политички маркетинг, штабови, пи-арови, технократе, апаратчици, експерти и потоње бирократе преузеле билдовање успеха разноразних политичких предузетника на тржишту које обухвата пунолетне грађане широм света.
David van Rejbruk Foto: David van Rejbruk
Фото: Давид ван Рејбрук Фото: Давид ван Рејбрук

У истом даху с овом тврдњом изговара се и да су “политичке странке део проблема а не решења”, као и да се “бирачи осећају напуштеним од елита и немају праве представнике својих интереса”, а “естаблишмент доноси одлуке у уском кругу против интереса народа”. Једном речју, у временима кризе која траје већ готово десетак година, напредни демократски политички системи који су некада функционисали нудећи решења за проблеме, једноставно то више не раде.                      

Овакви увиди подстакли су белгијског активисту, историчара и антрополога Давида ван Рејбрука да понуди неке другачије идеје, па и да установи алтернативне шеме деловања, а све зарад – спасавања демократије. Писац полемичког списа “Против избора”, а потом и есеја “За један другачији популизам” пошао је од чињенице да готово све сами припадници класе дипломираних факултетлија (којој и сам припада) седе у парламентима и одлучују о свему и свачему. На тај начин се негде загубила темељна претпоставка демократског представљања: тај систем би требало да заступа све грађане, па “чак” и оне неквалификоване. У једном интервјуу он наводи да његови родитељи нису били академски образовани, али су ипак излазили на изборе и увек су имали своје фаворите за гласање.                      

Статистике подржавају кључни увид Давида ван Рејбрука: тако на пример, ако се погледа једна данас узорна демократија каква је немачка, 14 процената Немаца има факултетску диплому, 30 одсто њих је завршило неку вишу школу, али зато у Бундестагу у посланичким клупама седи 80 одсто дипломираних академаца. То је по Ван Рејбруку својеврстан “демократски скандал”: изостаје одговарајуће представљање интереса становништва,  због чега је и постао један од иницијатора грађанског покрета “Г 1000”.

Чак и ако се погледа „Алтернатива за Немачку” која је на недавним изборима постала трећа политичка снага у тамошњем савезном парламенту, а којој се приписује десничарски популизам и критика  „отуђених елита власти”, и она не пријања превише уз своју бирачку базу

Г 1000 као невладина и непрофитна организација је почела да окупља људе из Белгије али и других земаља још током 2011. године, у тврдој вери да и обични људи могу да постигну сагласност о томе како би требало да изгледа друштво у коме би желели да живе, почев од њихових индивидуалних искустава. На панелима Г 1000 се, углавном, говорило француски, холандски и немачки, најмлађи учесник је имао 19 а најстарији 66 година – од највишег до најнижег образовног профила. Стотине грађана је по методи случајног узорка учествовало на округлим столовима током  2011. и 2012. у “градским салама”, и не може се рећи да то није имало ођека у стварном животу. Тако је, рецимо, 25 грађана с тих панела помогло да се напише нови устав Исланда – земље која је била погођена колико финансијским крахом 2008. године толико и политичком корупцијом, али се из те ситуације извукла изненађујуће брзо и ефикасно. Данас многи аналитичари овај случај сврставају у добре примере “демократије одоздо”. Једна од поука Г 1000 и јесте да и обични грађани (“непрофесионалци”) могу својим свежим приступом да допринесу решавању многих сложених друштвених питања, само ако добију праву шансу, довољно времена и праве информације. Није ли то и смисао демократије? Активно учешће грађана није никакав напад на демократски систем, него његова нужна допуна, тврди Ван Рејбрук.

Г 1000 се потом распала, уз слоган “Г 1000 је мртва, живела Г 1000” – јер је утрла пут обликовању политичких лидера другачије сорте. Сам метод рада Г 1000 био је заснован на научним истраживањима, док су подршку у вођењу расправа давали професионалци из Левура, фирме са солидним искуством у управљању дискусијама.

Учеснике је бирао независни истраживачки биро. Закључци дијалога, међутим, нису били претходно утврђени: Г 1000 би понудила само оквир и правила дијалога, а учесници би властите назоре и идеје међусобно поредили.                                 

Исландски пример је данас већ добро познат, али су грађански панели пресудно утицали и на нека питања образовног система у Ирској, примену нових технологија у Данској, усмеравање новца из Фондације краља Бодуена у Белгији, као и на пројекат меморијалног комплекса који је изникао на месту Кула близнакиња у Њујорку. Ван Рејбрук се заправо држао “делиберативног идеала”: оног у коме је услов политичког одлучивања расправа, тако да не побеђује политичка моћ, него разборитост људи у конкретној ситуацији, у њиховом животном окружењу и – њихови бољи аргументи.                                      

Али када се из те хоризонталне, отворене организације Г 1000 која зависи од добре воље волонтера (додуше уз помоћ спољних консултаната), вратимо у политичку реалност развијених демократија, у мозаику који се нуди још увек нема ни најмањих назнака било какве иновативности. Ако би се држали Ван Рејбруковог критеријума односа снага посланика с дипломама наспрам оних без, довољно је погледати Немачку: после парламентарних избора 2009. године у Бундестагу се обрела једна домаћица, а 2013. - чак две. После конституисања новог састава из избора ове јесени ствари ће можда изгледати још горе, и то у земљи која за многе представља прави бастион демократије.     

Чак и ако се погледа “Алтернатива за Немачку” која је на недавним изборима постала трећа политичка снага у тамошњем савезном парламенту, а којој се приписује десничарски популизам и критика “отуђених елита власти”, и она не пријања превише уз своју бирачку базу. Истраживања показују да поборници АфД-а у просеку имају средњи ниво образовања, али су упркос томе имућнији у односу на укупно становништво. Њихов изборни успех у “одбрани стандарда угрожених”, објашњава се страхом да ће, неминовно, у даљем ходу глобализације многи “извисити”. Јер, на глобализованом тржишту радне снаге, преживеће ваљда само суперстручњаци и - бубашвабе.                          

Елем, настанак оваквог јаза “демократе с дипломом” нису ни мало ублажиле. Они с ниским нивоом квалификација се осећају сада превареним али да ли су стварно преварени јер су гласали за друштвено повлашћене? До даљег се, сходно томе, ваља кладити на домаћице у посланичким клупама, под условом да имају боље аргументе.

Реља Кнежевић

EUR/RSD 117.5830
Најновије вести