Ђачке униформе – понос, потреба или мрска обавеза?

Свака школа имаће свој идентитет и о томе ће одлучити ђаци, њихови родитељи и наставници – најавио је својевремено министар просвете Младен Шарчевић поводом пилот-пројекта којим се, показало се, на мала врата образовних установа враћа унифицирана гардероба.
uniforme skola, pixabay.com
Фото: pixabay.com

И док кинеско друштво промовише чиповану официјелну одећу ради лакшег праћења ученика, српско се још није усагласило хоће ли увести и уобичајену, попут појединих београдских, нишких, јагодинских или крагујевачких осмолетки.

Након што је у јавности ођекнула прича о новом виду суровог вршњачког етикетирања, тачније насилног свлачења како би се помоћу апликације на телефону открили „фушери”, тј. они који не носе маркирану обућу и одећу, питање треба ли вратити школске униформе поново је постало актуелно. Иако има и оних који сматрају да идеја ресорног министарства неће опстати јер је се неће сви придржавати, због чега треба потражити други, реалнији начин за иначе добар циљ, према „Дневниковој” анкети, далеко више је њених присталица. Као предлог наводе најједноставнију и пристојну робу, и то од главе до пете, као вид борбе против вршњачког насиља, напомињући да се тиме не гуши индивидуалност јер су данашње генерације сопственом вољом већ стилски укалупљене.

– Ношењем униформе драстично ће се смањити јаз између богатих и сиромашних ученика, који су на мети исмевања. Осим тога, пошто већина деце неће носити униформу док није у школи, школски полицајци лакше ће моћи да уоче „уљезе” – навео је неке од предности читалац Љубомир Љубојевић, док је Милана Марчетић додала да разлику међу децом треба да чини лепота њихових личности, а не материјалне могућности родитеља.

Да би се увео кодекс ношења униформи у државне школе, потребно је 50 одсто потписника плус један глас. Присталица школских униформи има све док се не потегне питање финансирања. Добра опција, кажу из ресорног министарства, била би сарадња с текстилним смеровима

Како се може прочитати у „ЈУ митологији”, ношење школске кецеље или куте била је обавеза у основним, а негде и средњим школама од 50-их до средине 80-их година прошлог века. Из времена детињства многих који су их носили остала су сећања на августовске гужве по радњама, шивење у кућној варијанти и бригу да ли ће окраћати током године.

– „Жељезничар” је био суботичка фабрика конфекције с изузетно квалитетном одећом коју су кројиле и шиле вредне руке запослених жена, а осмислили креатори из Србије – подсетила нас је читатељка „Дневника” Црнка Рус.

Једноставног кроја, тегет боје, имале су две основне сврхе: практичну – по њима су ђаци били препознатљиви како у школи, тако и на улици, а њеним ношењем мање су прљали сопствену одећу. Друга је била социјална – на овај начин су се могле прикрити класне разлике, што је у СФРЈ било веома важно. Ипак, и тада је владала условна једнакост јер је увек било оних који су детаљима покушавали да их учине атрактивнијима, па би девојачке униформе добијале покоји карнер, вез, белу крагну или украсну трачицу, док су смелије школарке скраћивале сукње. Остаће упамћена и тадашња шибенска ОШ „Маршал Тито”, која је с новим објектом добила и ново обележје – краљевско жуте мантилиће, на којима су им завидели сви „плавци”.


Униформисани у приватним школама

У многим приватним школама униформе носе не само ученици, већ и наставно особље. Пример је београдска Савремена основна школа и гимназија, чија гардероба, кажу, упућује на иновативност, успешност и веру у знање и образовање. Ђаци носе заштитне боје ове школе: први и пети разред – плаву, други и шести зелену, трећи и седми црвену, а четврти и осми жуту.

Униформа за учитељице и наставнице састоји се од елегантних сивих панталона/сукње, беле кошуље, црвеног сакоа и плаве ешарпе, док учитељи и наставници носе сиве панталоне и плави yемпер.


Међу новопонуђеним српским моделима нашле су се „енглеске” сукњице, кравате и сакои, што је многима прва асоцијација на ђачке униформе, али и једноставни комади, које би и иначе одабрали за сваки дан, попут фармерки и поло мајица у различитим бојама, с амблемом школе. У покушају да осмисле комфорне, непретенциозне, квалитетне и јефтине униформе данашњице успеле су 2017. Драгана Огњеновић, која их је поклонила првацима ОШ „Свети Сава” у Врчину, а ове године Верица Ракочевић, обрадовавши ученике ОШ „Вук Караџић” у Сурдулици тегет комплетима, уз које девојчице носе љубичасте, а дечаци сиве мајице.

Да би се увео такав кодекс у државне школе, потребно је 50 одсто потписника плус један глас. Присталица школских униформи има „на извол’те” док се не потегне питање финансирања. Добра опција, кажу из ресорног министарства, била би сарадња са текстилним смеровима у дуалном систему образовања, који имају оперативну подршку компанија.

С. Милачић

Горан
21.10.2019 • 16:04
Прво: у сурдуличкој школи се још увек не носи униформа и како ствари стоје, неће се ни носити. Друго, у тексту је наведена позитивна страна "да ће бити лакше препознати "уљеза"... Да, али ће се лакше наћи и виновник неког инцидента, јер су сви униформисани. Треће, велика је лаж да је потребно 50% + 1 глас да би се униформе носиле. Нису то политички избори. Потребна је велика већина да би се тако нешто изгласало, што је и став Министарства. О другим стварима можемо дискутовати, али ово су чињенице.
EUR/RSD 117.4849
Најновије вести